Reka Mlava ugostila labudove

Tokom decembarskih prohladnih dana naše malo mesto posetile su ptice koje će vas pre svega očarati svojom lepotom, gracioznim pokretima na vodi i velikim rasponom krila.

Iako je naše područje oduvek usputna stanica u seobi nekoliko vrsta ptica iz reda Anseriformes (patke i guske), redak je slučaj da na reci Mlavi vidimo labudove.

Reč je o vrsti Cygnus olor, poznatoj kao grbavi ili crvenokljuni labud čije je prirodno stanište nešto severnije ali se sreće tokom zimskih meseci i na vodama u Srbiji, naročito tokom jakih zima u severnoj i srednjoj Evropi i Sibiru. Ovo je jedna od najtežih ptica letačica. Težak je do 12kg a može da dostigne veličinu od 160cm, sa rasponom krila i do 240cm. Karakteriše ga i dug vrat koji nosi u obliku latiničnog slova S. Hrani se uglavnom biljnom hranom (lišće vodenih biljaka, alge, zrnevlje žitarica) ali mu se na jelovoniku neretko mogu naći sitni vodozemci i vodeni beskičmenjaci.

Prema podacima iz 2003. godine na teritoriji Srbije bilo je 50- 60 gnezdećih parova. Međutim, kod nas se populacija ovih labudova vodi kao “genetski zagađena“ usled ukrštanja sa jedinkama koje se uzgajaju u zarobljeništvu pa pobegnu vlasnicima.

Četiri jednike grbavog labuda primećene su skoro u samom centru grada Petrovca, dok su tri jedinke registrovane na Mlavi između sela Kamenova i Trnovča. Na nama je naravno da im pružimo prijatan boravak u našem kraju. Da ih ne uznemiravamo i jednostavno uživamo u posmatranju ovih prelepih ptica.

Naročiti apel lovcima da ih ni u kom slučaju ne odstreljuju jer labudovi nisu lovna divljač!!! 

Posebno se zahvaljujem ornitologu Milošu Radakoviću koji mi je ustupio potrebne informacije o populaciji ove vrste u Srbiji.

fotografije labudova: Nilkola Knežević- Puki

adrese na kojima ćete naučiti više o grbavom labudu:

http://en.wikipedia.org/wiki/Mute_Swan

http://www.birdlife.org/datazone/speciesfactsheet.php?id=366

Advertisements

Japanska bubašvaba otporna na zimu

Američki biolozi otkrili su novu vrstu bubašvabe u gradskom ekosistemu Njujorka. Kako se navodi u medijima, vrsta Periplaneta japonica koja je autohtona na azijskom kontinentu, prilagodila se na život koji nije svojstven ostalim insektima- može da preživi na otvorenom prostoru u zimskim uslovima i to na temperaturi ispod nule.

Smatra se da je ova vrsta dospela u Ameriku preko zemljišta, zajedno sa ukrasnim biljkama uvezenim iz Japana, koje su posađene u novom panoramskom parku na Menhetnu 2012. godine.

Populacije ove vrste, prema istraživanjima japanskih naučnika mogu da prežive i temperature ispod nule. Kladim se da nikada niste videli bubašvabu kako trčkara po snegu 🙂

Međitim, navodi da je reč o invanzivnoj vrsti verovatno nisu tačni. Iako se ona prošilila na veći deo azijskog kontinenta (Kina, Koreja, Rusija) teško je da će brojnost američke populacije rasti jer na tom područiju ulazi u konkurentske odnose sa običnom američkom bubašvabom (Periplaneta americana). Entomolozi sa univerziteta Ratgers, Dominic EvangelistaJessica Ware objašnjavaju da će prilikom borbe za hranu i prostor sa domaćom vrstom trošiti energiju koja kasnije neće biti dovoljna za razmnožavanje. Takođe i mogućnost da se japanska bubašvaba ukrsti sa drugim, sličnim vrstama nije moguća jer su njeni reproduktivni organi karakteristični i odgovaraju kao ključ i brava.

Monitoring nove vrste bubašvabe sigurno će se nastaviti a posle nekog vremena dobićemo i odgovore na pitanja kakav je status njene populacije u Americi.

Ko zna, možda ubrzo Periplaneta japonica sa svojim adaptivnim karakterstikama bude stanovnik i naših domova.

Zanimljivosti o bubašvabama

Using DNA Barcodes to Confirm the Presence of a New Invasive Cockroach Pest in New York City

Authors: Evangelista, Dominic; Buss, Lyle; Ware, Jessica L.

Source: Journal of Economic Entomology, Volume 106, Number 6, Pages 2267-2684 , pp. 2275-2279(5)

Čovek nije na vrhu lanca ishrane

Tim francuskih istraživača primenio je po prvi put na čoveka indeks koji se koristi da bi se odredilo mesto neke vrste u lancu ishrane. Rezultati njihove analize pokazali su da je, suprotno očekivanjima, čovek daleko iza velikih mesoždera planete.

Imajući u vidu njegov način ishrane, čovek se ne može smatrati „superiornim“ predatorom. Štaviše, bliži je inćunu ili svinji, nego tigru ili ajkuli, ističu naučnici čija je studija objavljena u Analima Nacionalne akademije nauka (PNAS).

Da bi došli do ovog „poražavajućeg“ zaključka, francuski istraživači su primenili indeks koji se često koristi u ekologiji i na većinu kopnenih i vodenih životinjskih vrsta, ali dosad nikad na ljudima.

Pomenuti indeks, tzv. „trofični nivo“, dovodi u vezu podatke koji se tiču načina ishrane pojedinih vrsta kako bi se odredilo njihovo mestu u lancu ishrane.

Da bi izračunali trofični nivo čoveka – Human trophic level (HTL), stručnjaci su analizirali podatke organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), prikupljene u periodu izmedju 1961. i 2009.

A rezultati pokazuju da čovek dostiže trofički nivo 2,2, tj. nivo biljojeda. Poređenja radi, krava, koja se isključivo hrani travom, nalazi se na nivou 2. Daleko iza orki (kitova ubica) koji sa trofičkim nivoom 5,5, dominiraju lancem ishrane.

„Značaj ovog indeksa je veoma važan, jer omogućava bolje razumevanje odnosa izmedju vrsta (kao što su odnosi predator-plen) i kretanja unutar ekosistema“, navodi se u saopštenju Ifremera, jedne od naučnih institucija koja je učestvovala u ovom istraživanju.

U Srbiji se i dalje više jede meso

Srbija je u grupi 3, gde se jede dosta mesa, što je trend uslovljen ekonomskim razvojem i ubzanom urbanizacijom

Daljom analizom HTL-a, naučnici su izdvojili pet velikih grupa zemalja na osnovu njihovih prehrambenih navika. Pokazalo se tako da je Burundi, čija se ishrana u 97 odsto sastoji od biljaka, ima najniži trofički nivo (2,04), a da je Island „najmesožderskija“ nacija na svetu (2,54) zbog posebno velikog udela ribe u ishrani.

Studija, takođe, otkriva da je u zadnjih pola veka trofički nivo čoveka porastao za tri odsto.

„Ovaj rast pokazuje da ishrana čoveka ima veći uticaj na ekosistem“, navodi se u izveštaju Ifremera koji ističe značaj ovakvih studija za bolje razumevanje uticaja ishrane na sposobnost ljudi da u bliskoj budućnosti prehrani devet milijardi stanovnika.

izvor: http://www.blic.rs

Otkud medved u ravnici

Graničari koji čuvaju granični prelaz od Mađarske ka Srbiji u utorak su uočili medveda, koji je najverovatnije prešao stotine kilometara u potrazi za hranom, u čemu nije mogla da ga zaustavi ni državna granica

Mađarska ravnica nije prirodno stanište medveda, ali životinja je možda prešla veliku razdaljinu da bi tamo dospela, smatra mađarski stručnjak za divlje životinje Balint Kuli.

– Ako nije nagomilao dovoljne rezerve masti da zimu preživi u zimskom snu, medved može da krene u potragu za hranom – tvrdi Kuli.

Prema saopštenju mađarske policije, graničari na prelazu Hercegsanto na granici prema Srbiji u kasnim noćnim satima su na infracrvenoj kameri uočili životinju naočekivanog oblika, veću od srne. Patrola u terenskom vozilu koja je poslata na lice mesta ustanovila je da je u pitanju medved. Nakon susreta sa patrolom, medved se uplašio i pobegao nazad preko granice.

Srpske vlasti koje su nakon događaja kontaktirane, saopštile su da nije prijavljeno da je medved pobegao iz nekog od oobližnjih zooloških vrtova.

U šumovitim i brdovitim delovima Evrope, između ostalog i na Balkanskom poluostrvu, još ima divljih medveda, ali ovo je prvi koji je viđen na ravničarskom jugu, tvrdi mađarski portal Index.hu

izvor: www.blic.rs

Izumrela Darvinova žaba

Vrsta žabe koju je Čarls Darvin otkrio 1834. prilikom zaustavljanja broda Bigl u Čileu, jedinstvena po tome što “mužjaci vode brigu o mladima i nose ih u guši bar tokom jedne faze njihovog razvoja”, izumrla je. Takođe je bila i jedna od ukupno dve vrste koje Darvin nije samo pronašao, već su po njemu dobile i ime.

Severni varijetet ove žabe (Rhinoderma rufum) poslednji put je u divljini viđen 1980-tih godina, nakon čega ju je sa lice zemlje delimično zbrisala i kožna gljivična infekcija, dok je populacija južnog varijeteta, Rhinoderma darwinii, kako Rojters izveštava, naglo iščezla. Prema nalazima koje je u naučnom internet časopisu PLOS ONE objavio Profesor Andreas Belo sa Čileanskog univerziteta, ovaj slučaj predstavlja “jedan od malobrojnih primera fenomena da neka vrsta izumire zbog infekcije”.

U međuvremenu, Međunarodna unija za očuvanje prirode objavila je da su se izumiranju približile još dve retke vrste: žirafi slični okapi, i močvarna ptica belokrila šiljoka. Okapi živi samo u prašumama DR Konga, koji ga je stavio i na svoje novčanice i smatra ga važnim za svoj identitet, ali gde ga uprkos tome ugrožavaju lovokradice, pobunjenička vojska i nelegalno postavljene mine. Belorepa šiljoka se može naći u Etiopiji, Zimbabveu i Južnoj Africi, ali izumiranje joj preti zbog isušivanja močvarnog zemljišta, koje je njeno jedino stanište.

izvor: http://www.blic.rs